Cessna 310R

Cessna 310R
AirCast Resin, 1/72
Tekst: Zoran Jakovljević – Profa

Fotografije: Miroslav D. Šljivić

Već sam ukratko opisao istorijat Cesne 310, jednog od najpoznatijih dvomotornih aviona generalne avijacije, pa ću se ovde osvrnuti samo na poslednji model, verzije R.
Cessna 310R je unapređena iz verzije Q, ugradnjom motora Continental IO-520-M ili IO-520-MB od 285ks i izduženjem nosa radi ugradnje odeljka za prtljag. Proizvođena od 1975. do 1980. godine, u ukupno 1,332 primerka u dve podverzije – uz pomenute motore sa ubrizgavanjem, postojala je i podverzija T-310R, u koju su ugrađivani turbo-punjeni motori TSIO-520-B i TSIO-520-BB. Mogla je da preveze 2-4 putnika krstarećom brzinom od 330km/h, sa doletom od 1,600km.
Korišćena je u civilne svrhe, kao aero-taksi i poslovni avion, kao i laki dostavni i avion za vezu u različitim vojnim vazduhoplovstvima. I dan-danas leti veliki broj ovih aviona, uglavnom u privatnom vlasništvu.
Domaći proizvođač AirCast Resin nastavlja sa serijom Cesni 310, i verzija R je do sada izdavana sa četiri različita kompleta oznaka. Jedna verzija pokriva oznake za jedan od četiri primerka JATove pilotske akademije iz perioda SFRJ, i upravo je ta verzija u mojim rukama.
U kutiji se, pored rezinskih delova makete razdvojenih u kesici, nalazi komplet oznaka za jedan avion i dvostrano uputstvo sa fotografijom, spiskom delova i rasporedom postavljanja oznaka. Pošto ne postoji klasična sastavnica, maketu preporučujem iskusnijim maketarima (treba makar znati gde šta ide), uz korišćenje referentnih fotografija i planova sa interneta za sklapanje, bojenje unutrašnjosti i izradu različitih detalja.
Delovi su izliveni od poliuretanskog rezina vakuumskom tehnikom, vrlo kvalitetno i precizno. Čak su i stakla kabine i svetla na krilnim rezervoarima od prozirnog rezina – nisu izrađena vakuumiranjem, kao što je uobičajeno za rezinske makete malih serija. Nema mehurića vazduha, višak materijala od izlivanja je minimalan, a površinski detalji fini i na mestu prema raspoloživim crtežima. Nos je već otežan olovom, a noge stajnog trapa za svaki slučaj ojačane žicom.
Detalji unutrašnjosti kabine su odlični za razmeru – dati su pod sa sedištima, pregradni zidovi, ugravirana instrument-tabla i komandne palice.
Linija spoja kalupa po dužini trupa je neznatno vidljiva, i nije problem ukloniti je blagim šmirglanjem, a potom ponovo urezati eventualno oštećene linije panela.
Pomenuo sam da su stakla izrađena od prozirnog rezina - kao i na klasičnim maketama, staklići se ubacuju sa unutrašnje strane, a vetrobran lepi spolja. Prozirni rezin ipak nije kristalno čist i tanak kao vakuumirano staklo, tako da je potrebno ispolirati ga pre ugradnje. Ovo je, u svakom slučaju, manji posao od hirurgije potrebne za vakuumiranu kabinu.
Tabla oznaka je iz tzv. „kućne radinosti“ - štampana na kolor laserskom štampaču na prozirnom dekal-papiru. Pored registracije i oznaka kompanije sadrži i sve ukrasne trake na avionu, a uputstvo objašnjava koja se gde postavlja. Naravno, sa ovom vrstom papira i oznaka treba biti mnogo pažljiviji nego pri radu sa klasičnim – noseći film je izuzetno tanak i elastičan i potrebno je svaku oznaku pažljivo opseći da se ukloni višak filma.
Zaključak: maketa je izrađena kvalitetno i detaljno, a posebna pažnja je posvećena jednostavnosti uklapanja. Ni manje iskusni maketari, uz dovoljno pažnje, ne bi smeli da imaju problema prilikom njenog sastavljanja, a po referentnim fotografijama se može dodati još detalja.
Zahvaljujem proizvođaču za ustupljen primerak i obećavam uskoro i prikaz izrade.

Reference: fotografije, uputstva i planovi sa interneta